Subota, Decembar 15, 2007
Kakav san...
Još uvek sam pod utiskom sna, kao u nekom filmu... Sanjam da sam u nekom kafiću i pijem sa drugom i drugaricom koje nisam video od osnovne škole. Pijani smo i ja sam prosuo piće po drugaru na šta je on popizdeo i izbacio i mene i drugaricu napolje. Napolju pada kiša i idemo lagano ulicom. Kad smo stigli do pešačkog prelaza taman da zakoračim na put drugarica me tad uhvati za ruku i kaže mi: "Čuvaj se nevidljivih kola". Pogledam levo kad ono stvarno nevidljiva kola, prepoznaju se samo zbog kiše koja pada po njima. Kola su prošla, a ja sam ih ispratio pogledom i odjednom se nalazim prekoputa. Tu su zgrade, bandere, semafori samo što je trotoar oivičen jenim redom vinograda. Drugarica mi kaže nešto kao da pogledam u nebo, koje je sada vedro odjednom. Gledam zvezde gusto raspoređene na nebu koje prelepo izgledaju i odjednom sve počinju da se pomeraju. Tad smo se uspaničili u snu i počeli smo da bežimo dok zvezde polako padaju po nama i kako nas koja dotakne pretvori se u svica(?)! Trčao sam tako dok sav nisam bio pokriven bubetinama i tad sam se probudio... Preznojan, adrenalin pumpa, užasan osećaj straha al polako shvatam da je to bio san. Dosta toga što smo pričali u snu nikako ne mogu da se setim, i znam da se još svašta izdešavalo al ne znam šta... Svejedno, nisam smeo da zaspim do jutra da ne bi nastavio da sanjam. Ne ponovilo se!